1. 1. Roman istražuje teme usamljenosti i povezanosti, kao i složenost ljudskih odnosa. Možete li nam reći koja ideja stoji iza ovih tema?

U metropolama poput Tokija skupljaju se najrazličitiji ljudi, pa s jedne strane dolazi do neočekivanih susreta, a sa druge da ne upoznate komšiju čak i posle više godina suživota. Svako gradi međuljudske odnose i prolazi kroz život na svoj način, ali u japanskom društvu poslednjih godina posebno je jak pritisak da se moral, odgovornost i međuljudska briga uglave u okvir „tradicionalne porodice“, čiji je uzor zapravo porodica ograničenog društvenog sloja u ograničenom periodu posle rata. Čini mi se da, što više vlada i društvo insistiraju na „uzornoj porodici“, to smo usamljeniji. Stoga sam poželela da predstavim mogućnosti međuljudskih odnosa koji se čas rastaču, čas nehotice formiraju, i zgrade i kutke grada koji te odnose uzgajaju. Sredstvo za to je neočekivani susret ljudi koji su se zadesili u istom stanu, premda na kratko vreme, i tragovi ljudi koji su nekada živeli oko njih.

• • U delo su takođe utkani i elementi urbanog pejzaža Tokia. Kako ste to iskoristili da bolje dočarate teme i atmosferu u romanu?

Tokio je ogromna metropola. Sadrži u sebi i visoke zgrade i stanove bogataša, i male, stare prodavnice i uske stančiće. Vrlo se brzo gradi i ruši, te se predeli i stanovnici stalno menjaju, ali se sa druge strane podosta povećao i broj napuštenih, praznih kuća. Na ovo umnogome utiču sistemski i zakonski problemi, ali još više od toga čini mi se problemom individue i kulture (slabljenje tradicionalne porodice, ekonomske nedaće, itd), te po tome ovaj problem liči i na druge japanske društvene probleme. Samo jednom šetnjom po Tokiju možete videti i zamisliti promene vremena i društva, falinke u zakonu i sistemu, ličnu istoriju i sećanje, život i veze ljudi. U romanu, plava kuća iza stana, čije fotografije poseduje Niši sagrađena je 1964. godine, u vreme Olimpijade u Tokiju. Baš je u susret Olimpijadi tada obnovljen ceo Tokio. Neke zgrade su u evropskom stilu, neke u japanskom, i malo po malo su menjane kako su im se menjali i stanari. Vrt u proleće napisala sam 2014. godine, ali moguće je da je stekla novo značenje posle druge tokijske Olimpijade 2021. godine.

• • Likovi Taroa i Niši su dva totalno drugačija i suprotna karaktera. Da li biste mogli da nam kažete nešto o svom pristupu stvaranju likova? Da li su likovi inspirisani ljudima koje poznajete ili su isključivo plod Vaše mašte?

Ne zasnivam lika na jednoj osobi. Moji likovi rađaju se iz spoja više osoba – onih koje sam upoznala ili o kojima sam nešto čula – kao i iz iskustva mene same, te ih dalje domaštam kada im odredim konkretni profil (npr. detaljno razmislim o tome kakav su život živeli pre vremena opisanog u romanu). Tek onda zapravo počnem da pišem roman. Dok pažljivo slušam šta imaju da kažu, sve ih bolje razumevam. Kada likovi u romanu urade ili kažu nešto što prevazilazi ono što sam za njih predviđala, osetim kao da su živi, kao da se svet romana pokreće. Zabavno mi je bilo da napišem onu scenu kada su Taro i Niši išli da piju, pa se Niši nalio pivom – kao da su mi prijatelji.

• • Vaš stil u romanu je prilično kontemplativan. Koji je bio Vaš najveći izazov u pisanju ovog romana i kako ste ga prevazišli?

Bilo mi je izazovno odrediti tačku gledišta ove priče – ko o njima pripoveda. Pomoć u tome da napišem prizore Tokija, delanje ljudi koji u njemu žive, i njihovu psihologiju kao nešto što je povezano i postoji na istoj ravni pružila su mi pojedina dela Nacumea Sosekija – Jastuk od trave (Kusamakura), Sanširo (Sanshiro), i Do suprotne obale i dalje (Higan sugi made). Ime „Taro“ kao da simboliše pojam japanskog muškarca, i poseduje prizvuk anonimnosti – recimo, kada pogledate primer kako treba ispuniti neki zvanični dokument, osoba na njemu najčešće će se zvati Taro. U isto vreme, „Taro“ nalazi se i u imenu protagoniste romana Do suprotne obale i dalje – Keitaro Tagava. Čini mi se teškim da se kompleksnost sveta i sećanja i iskustva više ljudi sadržana u jednom kutku grada izraze kroz prvo lice samo jednog lika, ili objektivno treće lice. Pokušala sam i u ostalim romanima, i još uvek pokušavam, preklopiti nekoliko tačaka gledišta nesavršenih ljudi. U Vrtu u proleće preklapala sam tačke gledišta Nišija koji posmatra plavu kuću, Taroa koji gleda Nišija, i sestre koja gleda Taroa, i tragala za stilom koji može da iskaže taman dovoljnu distancu od njih. U velikom gradu je stanje gde vi posmatrate nekoga, a zapravo neko posmatra vas ne samo moguće, nego i često. Okušala sam se u stilu bliskom mom iskustvu življenja u Tokiju – ugledate nekoga, upoznate se na kratko, rastanete, i tako u krug.

• • Možete li nam reći nešto više o svom stvaralačkom procesu? Da li više volite da unapred imate detaljan pregled dela ili puštate da se priča razvija spontano? I da li imate neke rituale ili navike koji podstiču stvaranje kreativne atmosfere?

Nastojim da zapamtim što više onoga što mi se učini interesantnim tokom svakodnevnog života i iz razgovora sa ljudima, ono što iz nekog razloga nastavi da me kopka. Ti utisci se u nekom trenutku spoje, i postanu seme romana. Zatim odredim konkretno mesto i vreme (koje godine i u kom mesecu se dešava radnja), i protagoniste. Do detalja odredim okruženje u kom se nalaze likovi, ali ishod priče određujem samo delimično – ne postavljam joj kraj. Počnem da pišem kada nađem stil i pripovedača koji odgovaraju onome što želim da napišem, te likovi i njihovo okruženje organski interaguju i sami nose roman dok pišem. Nemam rituale da bih ušla u „kreativni trans“, ali se tokom procesa pisanja osećam kao da živim zajedno sa protagonistima. Potrebno mi je da zamislim da sam u istom prostoru sa njima ne samo dok kucam na tastaturi, nego i u svakodnevnom životu.

• • Kada se osvrnete na svoj put kao spisateljice, šta biste rekli da su najvrednije lekcije koje ste naučili o pisanju?

Naučila sam da je jedini način da se postane bolji u pisanju – pisati. Ne možete znati da li vam ide ili ne ide dok ne počnete, a i mnogo toga naučite kada date oblik delu. Takođe, naučila sam da se može pisati samo ono što želite da pišete i u šta verujete. Dešavalo mi se da me sputaju tuđi standardi i očekivanja i otežaju mi pisanje, ali sam shvatila da se te razne prepreke mogu prevazići samo pisanjem onoga što želimo da pišemo. Često mi pisanje ne ide od ruke. Tada se ohrabrim onom krilaticom Gabrijela Garsije Markesa – „pisac treba da se ocenjuje ne po broju papira koji je napisao, nego broju koji je bacio.“ Najveći izvor snage kada se suočim sa poteškoćom jeste čitanje odličnog romana od nekog drugog.

• • Da li biste rekli da su i tradicionalna i savremena japanska književnost sklone minimalizmu? Šta Vi mislite o pristupu „manje je više“?

Pored „šta pisati“, za roman je podjednako bitno i „šta ne pisati“. Pisac čini taj izbor svakom rečenicom koju napiše. Ja ne biram uvek minimalistički pristup (less is more) u svojim romanima, ali pazim da jednostavnim rečima ostavim jak utisak, i da ostavim prostor za čitaočevu maštu. Ne znam da li japanska književnost naginje ka minimalizmu, ali u njenoj osnovi nalazi se metod izražavanja koji nastoji da što više izrazi u što manje reči – tradicionalne poetske forme kao što su tanka, haiku, i kanši. Mislim da to utiče i na našu savremenu književnost.

• • Da li ima posebnih poruka ili pouka za koje se nadate da će ih čitaoci izvući iz romana „Vrt u proleće“?

Nije u pitanju poruka ili pouka, ali volela bih da ovaj roman postane povod čitaocima da, kada se nađu pred nekim mestom, zamisle njegovu prošlost i ljude koji su tu živeli. Da, kada vide nekoga, razmisle o tome kroz šta je sve ta osoba prošla.